• Aktuelno
• Kalendar
• Galerija
• Linkovi
• Kontakt

Arhiva vesti

»Masovni mediji kao bitan činilac uspostavljanja međuetničke i verske tolerancije, razumevanja i saradnje na Balkanu« – bila je tema međunarodnog stručnog okruglog stola održanog u utorak, 3. novembra, u beogradskom Medija centru, u organizaciji Evropskog centra za mir i razvoj (ECPD), na incijativu Caritasa Srbije i Crne Gore i uz pomoć Fondacije Konrad Adenauer.

Beogradski nadbiskup i metropolit Stanislav Hočevar osvrnuo se u svom uvodnom izlaganju na trougao odnosa »mediji – Balkan – mir, saradnja i pomirenje«. Objavljujemo njegov govor u celosti.

Uvaženi gospodine predsedniče Akademskog saveta,
uvaženi gospodine direktore,
ekselencije, uvaženi visoki gosti,
drage dame i gospodo,
braćo i sestre!

Svakog dana – naravno, ako sam u Beogradu – moj prvi i poslednji pogled dotiče dva stabla u našem vrtu: prvo stablo – libanski kedar, zasadili su hrišćanski velikodostojnici na kraju zasedanja Međunarodne komisije za teološki dijalog; a drugo – tisu, zasadili smo na kraju zasedanja evropskih komisija Pravednost i mir, posvećenog temi pomirenja.
Radostan, zahvaljujem Nebu što stabla rastu, što pružaju grane prema suncu.
Čini mi se da su ona – stabla – zasađena u mom srcu. Svakog ih dana zalivam ljubavlju svog srca, jer to srce je oblikovala moja… majka – vrlo siromašna i ne mnogo obrazovana žena, ali zato genije pomirenja.
Njena neobična i neuništiva snaga pomirenja – koju je samo ojačao strašan Drugi svetski rat – stalno me nadahnjuje. Možda to i jeste uzrok što je ova moja današnja uvodna beseda ovakva.
Vrlo sam svestan svojih ograničenja – utoliko više što ne mogu dovoljno stručno da se bavim pomenutom temom – ali ipak mi dozvolite da iznesem nekoliko najosnovnijih pretpostavki za naše savetovanje.
Pre svega želeo bih da svakog pojedinca i celokupnu zajednicu srdačno pozdravim i iskreno vam čestitam što ste se prihvatili tog za mene najneodložnijeg i najplemenitijeg izazova: traženja pomirenja, razumevanja i saradnje na jugoistoku Evrope.

A. Napravimo najobičniji trougao, sastavljen od sledećih elemenata:
1) mediji;
2) Balkan;
3) pomirenje, razumevanje i saradnja;
Konačno ipak imamo mogućnost da sasvim slobodno i svesno pristupimo tim pitanjima.

1. Mediji
Svi antropolozi će priznati da je naše, to jest ljudsko dostojanstvo – pa time i zadatak i odgovornost – u tome da možemo da komuniciramo: svesno, slobodno, tražeći pri tome jasne ciljeve. Svi religiozni ljudi na poseban način znaju da je konstitutivna dimenzija svake vere – komuniciranje. Komuniciranje sa svakim i sa svim stvorenim bićima. I znamo dalje da je pojedinac, zajednica, grupa, narod, nacija, regija... toliko jaka i toliko nosilac dijaloga, koliko tog dijaloga ima u njemu ili njoj samoj, u njima samima. Samo egzistencijalni dijalog može biti tvorac zajedništva; tvorac autentičnog napretka.
Mediji, sredstva komunikacije, jesu dakle ipso facto u službi najelementarnije i najuzvišenije čovekova dimenzije; čovekovog bića: u službi harmonije, u službi napretka.
Ja kao religiozno biće usudio bih se da tvrdim da je autentično komuniciranje više božansko nego ljudsko; više nebesko nego zemaljsko; više duhovno nego materijalno.
Utoliko više to vredi za masovne medije, za socijalno komuniciranje, kada više nisu u pitanju samo pojedinci ili neke zaokružene grupe, nego čitavo društvo, čitave nacije. Kada je reč o opštem dobru; o bonum comune. Ako masovni mediji nisu u službi opšteg dobra, jednostavno gube svoj osnovni smisao.
U današnjem vremenu globalizacije, odnosno interneta, dakle, u vremenu kada stvaramo tu svetsku mrežu komunikacije i najbrže autoputeve informacije, moramo ponovno da otkrijemo autentičnost svega što postoji. Bolesne reči, bolesne poruke nužno stvaraju bolesno društvo. Svi komunikatori – a u prvom redu socijalni komunikatori – moraju da savladaju pravu – „theoriu“. (theos-horao); to jest da gledaju u svakoj osobi, u svakoj stvari i događaju najdublji smisao i poruku (ili Boga – to jest, začetnika svega što postoji).
Zadatak komuniciranja u društvu moraju preuzeti najautentičnije ličnosti, ličnosti koje neće izdati istinu; ličnosti koje su spremne da traže, istražuju, svedoče.

2. Balkan
Šta sve nije napisano i izrečeno na račun Balkana! Ljudi izgovaraju taj pojam s različitim rezonancama. Mene lično boli to što čak i afrička plemena govore o procesu „balkanizacije“ kada govore o svojim sukobima. A to se odnosi na međusobne odnose, na personalnu i socijalnu komunikaciju. Ali svi znamo da su još rimski imperatori na našem tlu, upravo oko našeg grada – koji ima predivan genius loci, Ušće – postavili granice Istočnog i Zapadnog carstva. Te granice (i obližnji „limesi“) stvaraju tokom sledećih vekova zone konflikta, mržnje i ratova.
Logika istorije upravo tu je stvarala vetrometine i omogućavala prožimanje različitih naroda, jezika, kultura , obreda, jeresi i civilizacija.
Ali ne samo to!
Po mome skromnom mišljenju, nije najveći problem velika kulturološka različitost, nego su to vrlo različite percepcije osnovnih dimenzija života; vrlo različit senzibilitet za simboliku ili praktičnost života i vrlo različito razumevanje socijalne dimenzije religije. U tim oblastima nikad se nismo dovoljno približili jedni drugima, jedni druge doživeli i jedni druge razumeli.
Istok i Zapad upravo tu su najviše grešili i u poslednjim decenijama. Ali u ovo novo vreme, u vremenu globalizacije i interneta, upravo konfliktnost, podeljenost traži mostove; preveliko naglašavanje razlika može da nosi senzibilitet za tuđe identitete, a perifernost za novu inicijativnost; različite antropologije – za jednu integralniju antropologiju. Istoričari kažu: nije najpre Rim stvorio Rimljane, nego su Rimljani stvorili Rim; to je središnji značaj novih snaga.
Fatalizam, predrasude, stereotipi… znak su intelektualne i duhovne bolesti. Osobe i grupe koje ne žele da se angažuju i konfrontiraju s problemima, uvek pronalaze dovoljno argumenata za izgovor i bekstvo u viktimizam. Na našim prostorima svi mi se preterano rado proglašavamo žrtvama. Intenzivna, autentična, otvorena komunikacija može da savlada bolest fatalnosti, a perifernost preobrazi u polje inicijativnosti, u središte događanja i preobražaja.
Beograd ne sme da ima otvorenu kapiju samo na svom gradskom grbu, nego i u praksi; ne sme samo nominalno da bude grad mostova, nego i u stvarnosti. Dosadašnji kontinuitet tog diskontinuiteta nužno je potrebno prevazići. Moderni mediji – pogotovo internet (nove agore, novi forumi) – imaju posebnu priliku: ili da zlo još povećaju, ili da osnaže proces preobražaja. Samo mediji mogu da vode procese javnog zaluđivanja ili razbistravanja.

3. Pomirenje, razumevanje, saradnja
Ako dobro shvatamo šta je to socijalna komunikacija i uloga masovnih medija, ako prihvatamo izazov pojma Balkan, onda odmah shvatamo da smo ušli u zonu visoke napetosti, velike tenzije.
Kao što snaga električne struje može da upali svetla i pokrene mnoge aparate, da inicira nove aktivnosti, tako autentična i integralna komunikacija može da donese novo svetlo istine i nove snage za preobražaj prošlosti. Vrlo sam svestan da tako problematičnom svetu, tolikim kompleksnim pitanjima naših odnosa, nikako ne smemo pristupati s olakim, tek simboličkim brbljanjem. Ali jedini lek za svaku sofisticiranu i kompleksnu stvarnost jeste najjednostavnija iskrenost: a nju mogu da izreknu samo mediji.
Sve metastaze prošlosti treba brzom operacijom iskrenog praštanja odstraniti i dogovoriti se za najprirodnije isceljivanje rana, što znači:
poštovanjem;
otkrivanjem dobrog u drugome,
bezuslovnom istinom ljubavi koja omogućuje istinsku spoznaju;
komuniciranjem u autentičnom dijalogu, koji je jedini način međusobnog obogaćivanja;
razmenom darova različitih identiteta, kako bi različitost vodila ka jedinstvu – jer niko od nas ne želi jedinstvo uniformnosti, nego samo jedinstvo u različitosti.
Svakako je najteži prvi korak, korak pomenute operacije, zato njega mogu da omoguće samo „sveštenici komunikacije“, a to su Crkve / verske zajednice, i pravilan pristup masovnim medijima.
Crkve i verske zajednice znaju da nam Bog prvi prašta, znaju da Bog može da nas obnovi isključivo praštanjem. Bez praštanja – a ono jeste božansko delo – nijedan konflikt i problem ne može biti rešen.
To svakako zahteva odgovornost s naše strane, pa dakle i priznavanje objektivnog stanja i želju za novim odnosima. Gde nema praštanja, tamo nema slobode, nema nade, nema budućnosti.
Ali celokupan problem skriva se u onoj osobenoj psihologiji kojom se rukovodi većina medija: oni koji greše ili čine loše, ubeđeni su da su pri tome slobodni – ali su zapravo robovi! A svakoga ko prašta ostali proglašavaju nemoćnim, dok je on u stvari – uz preduslov autentičnosti – najjači.
Naši mediji pozvani su, dakle, da razlikuju šta je prava sloboda i šta je prava snaga.
U što većoj meri je neko društvo nedeferencirano, bez jakih ličnosti i bez jakih institucija, utoliko više cvetaju senzacionalistička usmereni mediji.
U ovakvom društvu potrebni su komunikatori koji imaju snagu istine, snagu slobode, snagu uspostavljanja novog tumačenja istorije i snagu nove percepcije života.
Balkan upravo zato ima tako velike izglede jer mu je potrebno mnogo novih tumačenja istorije, ukazivanja na nove percepcije života. Ja lično ubeđen sam da je sada nastupilo pravo vreme za novu kulturu: kulturu pomirenja, razumevanja i saradnje. U toj perspektivi toliki grobovi naše teške prošlosti mogu da postanu prava polja zasejana semenom budućnosti. Svim komunikatorima želim da omoguće procvat budućnosti upravo iz te crne zemlje prošlosti.
Hvala.

Mart 2010.