Redovi i pokreti » Ženski redovi
Kratka istorija osnivanja i delatnosti Zajednice sestara službenica Bezgrešne Device Marije
U maju 1891. godine u Žuželju, selu Sokaljskog regiona (na teritoriji današnje Ljvovske oblasti u Ukrajini), Jeremija Lomnicki, jeromonah Čina sv. Vasilija Velikog, na poziv mesnog paroha o. Ćirila Seleckog vodio je misije za žuželjske parohijane. Na kraju misija obratilo mu se nekoliko devojaka iz siromašnih porodica s molbom da im pomogne da postanu monahinje. U Čin sestara vasiljanki nisu mogle da stupe jer nisu imale dovoljno miraza, niti odgovarajućeg obrazovanja.
Za o. Jeremiju bio je to znak neophodnosti da se počne s ostvarivanjem zamisli o osnivanju ženske zajednice, o čemu je već slušao u razgovorima sveštenika, a i sâm je o tome mnogo razmišljao. O tome je odmah razgovarao s o. Ćirilom Seleckim, koji je rado prihvatio da pomogne.
Prva sestra nove zajednice postala je s. Josafata Mihajlina Hordaševska, a prvi manastir otvoren je u Žuželju. Tako je počelo delovanje Zajednice sestara službenica Bezgrešne Device Marije. Saosnivačima Zajednice smatraju se o. Jeremija Lomnicki, ČSVV, o. Ćirilo Selecki i s. Josafata Hordaševska.
Uz Božju pomoć nova zajednica brzo se povećavala. U prvih deset godina njenog postojanja bilo je više od 100 sestara u dvadesetak domova i boravišta.
Harizma Zajednice je: »Služiti tamo gde je najveća potreba«. Takvu potrebu zapažali su oci-misionari, budući da su često putovali u daleke zemlje radi duhovnog opsluživanja Ukrajinaca koji su u teškim vremenima masovno emigrirali iz Ukrajine. I tako su misionari pozvali u pomoć sestre službenice, videvši važnost njihove uloge u versko-moralnom vaspitanju naroda. Iako nije prošlo mnogo vremena od osnivanja Zajednice, sestre službenice bile su spremne da pođu u tuđinu i služe Bogu i svojim zemljacima u potrebi, jer za takvo služenje granice ne postoje.
Godine 1902. prva grupa sestara odlazi u Kanadu, godine 1906. u Hrvatsku, a 1911. u Brazil. Kasnije su krenule i u druge zemlje sa značajnijom ukrajinskom dijasporom. Tokom vremena razvoja svoje zajednice, sestre su proživljavale teška vremena – progon Crkve u Ukrajini i teške početke u dalekim krajevima.
Zajednica sada broji oko 900 sestara u sedam provincija i jednoj delegaturi. To su: Provincija Sostradanja Majke Božje (Ukrajina), Provincija Hrista Cara (Kanada), Provincija svetog Arhanđela Mihajila (Brazil), Provincija Svetog Duha (Slovačka), Provincija Bezgrešnog Začeća Device Marije (SAD), Provincija Majke Božje Neprekidne Pomoći (Poljska), Provincija svetog Josifa (Srbija) i Delegatura svetog Josafata (Argentina). Sestre žive i ostvaruju svoj apostolat u petnaest zemalja sveta.
Zajednica sestara službenica je od 1932. godine ustanova papskog prava. Sedište Generalne kurije je 1947. godine premešteno u Rim, gde se i danas nalazi.
Prva godina novog milenijuma bila je za sestre službenice blagoslovena i ostaće trajno upamćena. Leta 2001. godine papa Jovan Pavle II je prilikom posete Ukrajini proglasio 26 blaženika ukrajinskog naroda. Među njima i dve sestre službenice – Josafatu Hordaševsku, saosnivačicu Zajednice sestara SBDM, i Tarsikiju Mackiv, mučenicu za veru.
Zagovorom blaženih sestara službenica ljudi su izmolili od Gospoda mnoge blagodeti za koje su Mu zahvalni. Potvrda toga su stotine pisama iz raznih krajeva sveta koja pristižu u Matičnu kuću Zajednice u Rimu.
Kratka istorija Provincije sv. Josifa
sestara službenica BDM u Srbiji
U proleće 1906. godine križevački vladika Julije Drohobecki, poreklom iz Zakarpatja (Ukrajina), posredstvom mitropolita Ukrajinske grkokatoličke crkve Andreja Šeptickog zamolio je sestre službenice Bezgrešne Device Marije da dođu u Križevce (u Hrvatskoj), gde bi vodile domaćinstvo u njegovoj rezidenciji i u Malom semeništu.
Uprava sestara službenica pozitivno se odazvala ovom pozivu i već 6. marta te godine u Križevce dolaze prve četiri sestre.
Po želji novopostavljenog apostolskog administratora Križevačke eparhije Dionizija Njaradija i na poziv domaćeg paroha o. Andrije Laboša, 1915. godine sestre služenice odlaze iz Križevaca u Kucuru, u Bačkoj (na teritoriji današnje Srbije), da bi ovde s druge strane Dunava razvile svoju delatnost. Na tim prostorima, koji su bili pod jurisdikcijom križevačkog vladike, živeli su Rusini koji su se oko 1750. godine doselili s Karpata u Vojvodinu, sačuvavši veru, jezik i kulturu svojih predaka.
Svoj drugi manastir u Vojvodini sestre službenice otvorile su 1972. godine u Ruskom Krsturu.
S Božjim blagoslovom počele su da se prijavljuju devojke koje su osetile poziv za monaški život. Iz Jugoslavije je 1937–1938. u Galiciju na novicijat otputovala poveća grupa kandidatkinja. Posle nekoliko godina, zbog ratnih dejstava u Galiciji bile su prisiljene da se vrate u svoj kraj. Njih osam, koje su prošle određeno obrazovanje, položile su prve privremene zavete; a tri su još bile novakinje, što je bio povod da se u Kucuri 1940. godine otvori novicijat, tj. iskušeništvo. Prva učiteljica iskušenicâ postala je s. Sofronija Ramač, poreklom iz Ruskog Krstura.
Značajan događaj zbio se 1947. godine, kada je osnovana Viceprovincija sestara službenica u Jugoslaviji, pod zaštitom sv. Josifa. Prva viceprovincijalna poglavarka (1947–1957) postala je s. Sofronija Ramač, a sedište Viceprovincije bilo je u Kucuri.
Sestre su širile svoju delatnost i otvarale nove manastire na ovim prostorima, kao i misijska mesta u inostranstvu. Tako je 1942. g. otvoren manastir u Đurđevu, 1955. u Vrbasu, 1959. u Novom Sadu, 1982. u Banjaluci (na teritoriji Bosne), 1989. u Kuli.
Godine 1957. sedište Viceprovincije preseljeno je iz Kucure u Ruski Krstur, a 1965. tu je preneseno i iskušeništvo. Nešto kasnije, zbog pomanjkanja zvanja, ono biva privremeno zatvoreno.
1. oktobra 1996. godine u Kuli je zvanično otvoren novicijat. Tu je dom sestara smešten u blizini manastira otaca vasilijanaca, koji su duhovno brinuli o sestrama iskušenicama.
A kada se pokazalo da je manastir u Kuli tesan, iskušeništvo je 1998. godine premešteno u Vrbas, da bi zbog ratnog stanja u Srbiji privremeno bilo preseljeno u Mukačevo (Ukrajina), gde su im sestre Ukrajinske provincije dale na korišćenje svoj dom.
Zahvaljujući novim pozivima iz Ukrajine, broj sestara uveliko se povećao. To je bio razlog istorijskog događaja za Viceprovinciju sv. Josifa u Jugoslaviji. Na praznik Bezgrešnog Začeća Majke Božje po novom kalendaru, 8. decembra 2001. godine, uz prisustvo vladika, brojnih sveštenika, sestara i vernika, glavna poglavarka Zajednice s. Dženes Soljuk, svečano je u ime celokupne Generalne kurije dotadašnju Viceprovinciju sv. Josifa u Ruskom Krsturu proglasila Provincijom. Prva provincijalna poglavarka postala je s. Julija Anastazija Bojčuk.
Godina 2001. za Provinciju sv. Josifa bila je značajna i po tome što su u Zakrpatju otvorena tri doma-manastira – u Mukačevu, Užgorodu i Ustj-Čornoj. Te godine je otvoreno misijsko mesto i u Minhenu.
A godina 2006. je jubilarna godina sestara službenica Provincije sv. Josifa u Srbiji. Tada je svečano obeležena 100. godišnjica od dolaska prvih sestara na teritoriju buduće Jugoslavije.
Od septembra 2008. g. tri sestre prisutne su i u kući Beogradske nadbiskupije.
Crkva Presvetog Srca Isusovog
Jug Bogdanova 1, 18000 Niš
Župnik fra Niko Josić
tel.: 018/45-11-279
fax: 018/42-49-696
e-mail: zupa-nis@EUnet.rs
Služba Božja
Radnim danima: 18h
Nedeljom i praznicima:
8h (na slovenačkom jeziku)
10h i 18h
11.30h (na engleskom jeziku misa za diplomate)